Историја конструкције
Непосредно по преузимању краљевске дужности 1903. године, Краљ Петар I Карађорђевић је похитао да у клими општег полета испуни аманет својих родитеља и о свом трошку изгради династичку гробницу Карађоревића по узору на многобројне сличне владарске маузолеје у Европи, а у складу са православном хришћанском традицијом. Краљ је изабрао сам врх брежуљка тзв. Малог Опленца који се са својих 337 метара висине и далеким пикторескним визурама готово природно наметнуо за идеално место будућег храма. Убрзо су геодети детаљно снимили и премерили простор на коме ће се градити храм како би олтар прецизно био позициониран на источној страни у складу са православном традицијом, а сви неопходни технички детаљи спремни за патећу конкурсну документацију. Већ 1. децембра 1903. године расписан је велики национални конкурс за изградњу цркве и гробнице владара са свим одликама свечаности овакве сложене намене и изришичитим захтевом да то мора бити монументални храм у српско-византијском стилу. Као и код многих других капиталних грађевинских пројеката у српској средини, ни овај није прошао без дуготрајних жустрих полемика и незадовољства првонаграђеним решењем од стране наручиоца. Мало се зна о току и резултатима првог конкурса за цркву на Опленцу, осим да је изазвао велику јавну расправу. Оно што је сигурно познато јесте да је међу 18 понуђених решења, прву награду однео рад Николе Несторовића, знаменитог градитеља и професора Универзитета. У међувремену, упркос несугласицама и јавној полемици, у присуству високих званица 27. септембра 1907. године положен је камен темељац, узидана ктиторска повеља и обављено освећење темеља будућег храма Светог Ђорђа на Опленцу.
Очигледно да Краљ није био задовољан понуђеним решењима првог конкурса, јер је неколико година касније 1909. расписан нови конкурс са готово истоветном оцењивачком комисијом. Прву награду однео је пројекат младог архитекте Косте Ј. Јовановића. Иако млад, испоставило се да је Коста Ј. Јовановић био спремно и простудирано приступио пројектовању династичког храма као осведочени познавалац српских старина. Његово инвентивно и раскошно петокуполно решење опленачке цркве у облику слободног крста задивило је Краља и зовољило строге критеријуме оцењивачке комисије. Убрзо је према његовим плановима 1. маја 1910. године започета је изградња краљевског маузолеја. До краја наредне године црква је убрзо била под куполним покривачем. Током изградње, донета је одлука да се фасада оплати по лепоти надалеко чувеним белим мермером са оближње планине Венчац. 23. септембра 1912. године архиепископ Димитрије је осветио цркву која је у грађевинском смислу била скоро готова. У складу са озбиљном политичком ситуацијом, у освит Балканских ратова, освећење је протекло у знатно скромнијим размерама од предвиђених. Само неколико дана касније, Краљ Петар је био на бојиштима балканског рата. У затишјима између балканских ратова 1913. године и Првог светског рата 1914. године наступио је застој у довршењу цркве. Када је Аустроугарска окупирала Србију, пред зиму 1915. године, црква је била изложена бруталном пљачкању – скинут је и однет бакарни покривач са кубета и кровова, као и бакарна украсна оплата са портала. Нестали су и громобран, звона. Полупани су многи прозори, мермерни стубићи и орнаменти. Под изговором да ту може бити склоњена важна архива, окупатори су оскрнавили гробове у крипти.
По повратку у ослобођену отаџбину и историјском стварању државне заједнице – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Краљ Петар није дочекао да види своју задужбину коначно завршену. Умро је 16. августа 1921. године, а његов наследник, Краљ Александар I Карађорђевић, лично се старао о њеном завршетку. Упоредо са крчењем источне падине за потребе сађења винограда отпочело је и инетнзивно пошумљавање густих садница дрвећа које је брзо напредовало и убрзо је белина храма била додатно истакнута у савршеном контрасту околног парка. После преуређења крипте, које је спровео Коста Ј. Јовановић, уследило је постављање иконостаса, громобрана, новог бакарног крова са позлаћеним ребрима на кубетима, звона изливених код фирме браћа Пикар (Frères Piccard) из Анси ле Вјеа (Annecy le Vieux), мозаика за који су коцкице израђене у берлинској фирми Пул и Вагнер (Phul & Wagner), бронзаног полијелеја и потребних кандила израђених код фирме Лукс у Загребу. Сви детаљи раскошног уређења храма, спроводили су се под искусним надзором архитекте академика Николаја Петровича Краснова водећег државног архитекте Краља Александра и некадашњег руског царског архитекте.
8. септембра 1930. у присуству Краља, чланова краљевске породице и гостију патријарх Варнава је осветио цркву, а затим су Карађорђеви посмртни остаци свечано пренети из старе у Тополи у маузолеј династије.
Због својих изузетних вредности, храм Светог Ђорђа у Тополи је проглашен за споменик културе од изузетног значаја.
