Предео око Тополе и Опленца од давнина је био познат по узгајању квалитетне винове лозе и одличних вина. Погодна умерено континентална клима правилних температурних колебања и специфична конфигурација терена углавном источне и југоисточне експозиције погодовале су да се најстарији житељи овог краја определе за узгајање сортних лоза. Стари Римљани су суседном селу и брегу у наставку Опленца Винча, наденули име Vincea по квалитетном вину које је добијано од изразито укусног и мирисног грожђа. Први записи о виноградарству овог подручја потичу из 1432. године у путопису Бертрандона де ла Брокијера бургунијског путописца и чиновника на двору Филипа III Доброг. Грожђе и вино и данас представљају симбол сваког села ове области. Стога овај крај с поносом краси титула престонице српских чокота.
Околни умерено осунчани брежуљци благих падова пребогати су и другим воћем, лековитим биљем и многобројним врстама јестивих гљива. Још од времена кнеза Александра, установљена је Опленачка берба, богата светковина у част вина грожђа која се и данас традиционално слави у октобру у виду тродневног сабора народног стваралаштва.
У оквиру свог надалеко познатог иметка у Тополи, још је Карађорђе на падинама ближе врху Опленца засновао плодоносне винограде. Стари документи из времена устаничке Србије сведоче да су виногради у атарима Тополе тако добро рађали да се није имало где сместити обиље грожђа и вина.
Кнез Александар се озбиљније посветио виноградарским засадима у Тополи, али ће прави процват опленачког виногорја отпочети тек доласком Краља Петра I у ове крајеве. Пресудну улогу у напретку и озбиљном развоју винарства и виноградарства овог краја представљало је оснивање Венчачке виноградарске задруге 1903. године која је окупила виноградаре из Винче, Брезовице, Липовца, Тополе и Бање. Тада је у Тополи и околини било око 1500 хектара винограда. Задруга се упорним радом и за ондашње прилике огромним достигнућима вртоглаво брзо наметнула као лидер виноградарског задругарства на Балкану. Многе истакнуте личности винске културе биле су гости задруге и држале су честе курсеве из области виноградарства и винарства што је убрзо дало врхунске резултате у производњи вина. Задругари су под надзором технолога углавном из Француске почели да производе вино, коњак, па чак и шампањац.
Паралелно са радовима на изградњи династичког маузолеја, Краљ Петар I је иза цркве дао да се сазида мали подрум где је све до почетка Првог светског рата прерађивано грожђе. Из тог првог Краљевог подрума сачувана је до данас огромна стара бачва од близу 4000 литара коју је 1909. године Петар Јоксић, унук Карађорђевог буљубаше, поклонио Краљу Петру I. На њој је изрезбарен стих “Који не зна да треба рујно винца пити, није човек већ је изрод тог ће земља клети.“
Краљ Александар I наставио подухват свог оца и деде засадивши на преко 50 хектара 150.000 чокота сорти Траминац, Шардоне, Гаме и Пино Ноар набављених у Француској, али и аутохтоне сорте које су давале одличне купаже. Временом су настала позната вина Тријумф, Опленка, Жилавка и Розе. Краљевски виноград је постао расадник квалитетних сорти које су потраживала огледна добра, пољопривредне школе и домаћинства. Вина која су се добијала са краљевских винограда су се служила приликом званичних посета европских владара али су нашла и свој пут до трпезе страних дворова.
